Dr Nestorović o astmi, alergijama… Što bi moja baba rekla jedi ono što ti duša traži!

Profesor dr Branimir Nestorović jedan je od onih lekara o kojima možete čuti samo reči hvale. Deca ga vole a roditelji mu neizmerno veruju. Svoju višedecenijsku karijeru posvetio je samo jednom cilju – lečenju najmlađih.

Priču započinjemo o astmi bolesti za koju se i dalje ne zna tačno šta je tačno prouzrokuje.

Šta je sa uticajem aerozagađenja na astmu?

 Teorija zagađenja je uglavnom pala u vodu. I to je pala u vodu sa ujedinjenjem Nemačke. Kad se Nemačka ujedinila napravljena je velika studija u kojoj se pokazalo da je istočna Nemačka koja je imala tešku industriju imala 10 puta manje astme nego u Zapadnoj Nemačkoj gde je kao vazduh bio čistiji. Naravno da aerozagađenje ima svoje neke negativne efekte u drugom smislu. Inače sve te bolesti su bile prilično raritetne, poput alergije. Prvu alergijsku reakciju je opisao čovek koji nije bio lekar. Bio je to jedan engleski učitelj i njegovi đaci su primetili da kad god mu naberu sveže cveće i stave mu na katedru on dobije napad astme. I njima se to toliko svidelo da su mu svaki dan brali ceveće. On je jedna dan primetio prema sunčevoj svetlosti polenov prah i palo mu je na pamet da je on možda uzrok, jer do tad se verovalo da je miris uzrok problema. On je uzeo polenov prah, utrljao sam sebi u ruku i dobio prvu pozitivnu alergijsku reakciju. Sledeće godine je to ponovio jedan Amerikanac sa polenom ambrozije. Njemu je to bilo interesantno pa je objavio oglas u novinama i tražio srodne osobe. Za 10 godina mu se u celoj Engleskoj javilo 14 osoba. Eto koliko je alergija bila retka. Sada Svetska zdravstvena organizacija kaže da će polovina svetske populacije imati za 10-15 godina neki oblik alergije. To je dokaz da nama se škodi toliko aerozagađenje kao što se mislilo već preterana čistoća.

Mnogi su dugo verovali da su dečaci ti koji više oddevojčica obolevaju od astme ali se ispostavilo da to nije tačno.

Devojčice zbog estrogena… Izgleda da estrogen ima uticaj na diferencijaciju tih raznoraznih ćelija. Dečaci dva puta češće šište dok su manji ali posle uglavnom prestanu. Kod devojčica to ostane uglavnom. Vi vidite da imate tipove astme karakteristične  samo kod žena – npr menstrualna astma – žene dobiju napad astme u toku perioda menstruacije ili ovulacije zbog visokog nivoa estrogena. Žene su inače u tom imunološkom smislu sklonije ka npr autoimunim bolestima. Njihov imuni sistem je malo drugačiji nego kod muškarca. Ima razloga za to jer žena ima jedan zadatak koji je, sa biloške tačke, gotovo nemoguć – da rodi dete. Žena u svojoj utrpobi nosi strano telo, poptuno drugačije od njenog tela koje ima kilo, dva, tri… na rođenju. I uspeva da iznese celu trudnoću do kraja a da ga organizam ne odbaci, da se ona ne razboli, da se fetus ne razboli… I to žena plaća… Ovo naravno nije kampanja protiv trudnoće ali žene plaćaju cenu za trudnoću. Ona ima negativne efekte u smislu pojavljivanja nekih bolesti, čak i neki kansiji tumori mogu da se pojave… Žene su dakle mnogo sklonije da imaju teže oblike astme. Kad imaju astmu one su dugotrajnije i teže se leče.

Da utešimo roditelje i da im kažemo da većina dece koja šišti zapravo nema pravu astmu.

 Jedno vreme, u početku, se govorilo da astma nije dovoljni dijagnostikovana i dovoljno lečena. E sad se zadnjih godina priča da je astma prekomerno dijagnostifikovana i prekomerno lečena. Zašto? Zato što u mlađem uzrastu otprilike 80 odsto onih koji šište nemaju astmu. To su sva ona deca koja nemaju alergiju. Da bi dete imalo astmu oni moraju da imaju bar neku alergijsku karakteristiku – ili roditelje sa astmom, ili veliki ekcem ili da imaju neke pozitivne probe na alergiju. Onih 80 odsto koji nemaju alergiju šište kad se prehlade. Što više vremena prolazi, intenzitet se smanjuje. I to na kraju prođe. Oni prođu tamo negde šesta ili sedma godina života. To prođe lečili ih mi ili ne. Do 20 godine svi prođu, mali samo broj posle ima neke blage opstrukcije. Dakle roditelji i doktori bi trebalo da načine napor da vide o čemu se zapravo radi. Da li je to početak astme ili nije, jer četiri petine onih koji šište a leče se od astme nemaju astmu. Samim tim slabo reaguju na terapiju za astmu a ona može čak da im bude i štetna, ako koriste te inhalirane steroide.

Koliko njih ima težak oblik astme?

 Na sreću najveći broj pacijenata nema tešku astmu. Negde otprilike oko 5 odsto ima ozbiljnu astmu. Pacijenti se inače strašno plaše kad šište, jer im je strašan taj osećaj nedostatka vazduha. Oni imaju utisak da će se ugušiti. I zato su spremni da koriste sve i svašta da se to ne ponovi i vrlo često se preteruje sa terapijom. Zato možemo i videti pacijente koji imaju posledice lečenja. Treba znati da nije poenta lečiti bolest nego čoveka. Znate Dostojevski je imao epilepsiju i odbijao je da se leči. Rekao je da mu ona ne smeta već da mu daje inspiraciju za pisanje. Prema tome, ne moramo da lečimo sve što postoji. Treba da lečimo one pacijente koji hoće da se leče i kojima to remeti život.

 Ono o čemu se nekad malo govorilo su psihički problemi sa kojima se sreću oni koji pate od alergija.

Mi znamo danas da pacijenti u sezoni cvetanja imaju nesanice, popuštaju u školi, ekstremno su nervozni… Pacijenti koji imaju hronične bolesti su uvek psihički izmenjeni. Ako pogledate pacijenta koji ima bajpas, on uvek ima tipično ponašanje – pipa puls ima strah da će ponovo imati napad. Ista je priča i sa asmatičarima. Ima ta jedna knjiga koju je napisao jedna poznati psihijatar Entoni Stor koji je imao tešku astmu. Tu on opisuje svoje simptome. On kaže da je lako dočarati kako to izgleda – treba da udahneš vazduh punim plućima, da izdahneš do pola, da ponovo udahneš punim plućima… Nećeš to moći da uradiš više od tri puta. E onda treba da zadržiš vazduh u jednom trenutku. To je kažu osećaj onda kao da ti je neko naduvao pluća a onda ih okovao. To je strašan osećaj. Osećaj straha i želja da se to ne ponovi. S druge strane tu je i onaj osećaj euforije kad prođe napad astme kad pacijent misli da mu se napad neće ponoviti. I onda neće da uzima terapiju. Naročito oni koji imaju opstrukciju par puta godišnje. Takođe pokazalo se da su neefikasne te kampanje u kojima vi pričate o nekim dugoročnim posledicama.

 Vi kad kažete nekome ko ima 22 da će sa 50 imati problemn sa plućima ako ne promeni način života, ako ne ostavi pušenje… To je njemu apstraktno sve. Treba pričati konkretno npr da će mu pušenje smanjti potenciju. To je nekome ko ima 22 godine najvažnija stavar na svetu. Inače najveći problem imamo sa adolescentima jer oni ne žele da uzimaju terapiju. U fazi su negiranja bolesti, to im remeti imidž. E tu društvo mora da se uključi. Holivud npr ima dogovor sa proizvođačima lekova za astmu a u svakom petom filmu mora da ima neko sa pumpicom. Da bi se pokazalo da se može voditi normalan život.

To se vidi i kod mnogih profesionalnih sportista.

 Sebastija Kou predsednik Svetske atletske federacije je beio težak asmatičar. On je bio dugoprugaš i bio je svetski rekorder. Branili su mu da trči.

A šta je sa plivanjem, pošto je, kako ste jednom rekli hlor nepovoljno deluje u slučaju astme?

Plivanje kao napor je izuzetno dobro ali hlor nije dobar za astmu. Ali na zapadu više i ne hlorišu vodu. Sad se steriliše ultrazvukom. Ja znam na jednom našem bazenu pa pitam mog pacijenta koliko si ti to sipao hlora. On kaže – pa da zamiriše. Pa reko jel ima tu neka metoda kojom se određuje koliko treba? Kaže on nema, nego kad se zacrvene oči onda se razredi malo. Odokativna srpska metoda znači. Inače četvrtina američke olimpijske reprezentacije su asmatilari jer oni to shvataju kao izazov da pobede bolest. Danas se smatra da je fizička aktivnost jedan od mehanizama za lečenje astme. Baviti se sportom je korisno u svakom pogledu. Nemože se astma lečiti samo lekovima. Nekada pomaže i neortodoksna medicina, o čemu se slabo uči na fakultetu.

 Na šta konkretno mislite?

 Mi smo čini mi se uočili ograničenja farmakoterapije i ljudi sad traže alternativu. Mi npr nekad govorimo pežorativno o placebo efektu a on je fascinantan. Ne koristite lek a izlečite se. Pa šta je bolje od toga. Oni koji su protivnici homeopatije kažu – pa to je placebo. Pa to je fenomenalno. Ako imam lek koji košta dvesta i nešto dinara, nema nijedno neželjeno dejstvo i pomogne 60 odsto pacijenata ja ću ga prepisati. Placebo je ozbiljna stvar. To je ustvari delovanje naše sugestije. Mi danas imamo egzaktne dokaze da možemo pozitivnim razmišljanjem da stimulišemo svoj imunitet. Jedan američki citogenetičar otkrio je da stimulacijem membrane ćelije menjate strukturu DNK. Dakle ishranom, raspoloženjem itd možete da promenite način na koji funckioniše vaša ćelija.

 Ono o čemu se mnogo govori poslednjih godina je ishrana. Kako se najbolje hraniti?

Uvek treba da vam ishrana bude balansirana. Moja baba koja je bila spiritus movens cele naše porodice. Napravila imperiju od 60 radnika… Preživela ratove… Umrla je u 89. godini. Umrla je tad jer je htela da nadživi Tita jednu godinu. Mrzela ga je jer su joj partizani uzeli firmu i kuću i onda je ona rekla e samo Tita da nadživim. Kad je Tito umro ona je rekla e sad ne moram da živim. I umrla je posle nekih 6 meseci. Ona je govorila kad je ishrana u pitanju jedi ono što ti organizam traži. I to je najnovija teorija. Mi znamo da u crevima postoje masne kiseline koje signaliziraju mozgu šta treba da se jede. Potpuno zanemarite savete nutricionista. Saveti nutricionista su neprimenjivi za sve ljude. Treba slušati svoj organizam. Šta jedu npr zimi seljaci. Jedu slaninu. Zasićene masne kiseline su kad kao loše a iz njih se stvaraju holesterol, vitamin D, polni hormoni... Zasićene masne kiseline povećavaju aktivnost neutrofila dakle poivećavaju otpornost organizma. Ali nećete jesti slaninu na 40 stepeni. Tad ćete jesti paradajz. I pazite na PET ambalažu jer je puna estrogena. Tamo su sve lepo napisali doduše sitnim slovima – ne zamrzavajte i ne zagrevajte na suncu jer se oslobađa estrogen.

Kako gledate na zdravstveni sistem kod nas?

 Reforma zdravstva je ogroman posao. Nemci svoju još nisu završili. Mislim da će pribvatno zdravstvo jačati. Državne bolnice u SAD su daleko lošije nego naše. Kad gledate one serije to su privatne bolnice. Tamo ima sve a u državnim nema gotovo ništa. Pa ni doktora. Oni koji nemaju osiguranje njih pregleda specijalizanti. To je Obamaker. Ne znam u kom će to sad pravcu ići. Republikanci su tražili da se to ukine tvrdeći da zašto bi ovi koji imaju dobro osiguranje i plaćaju finansirali one koji nemaju osiguranje. Ja lično mislim da je nehumano da neko nema zdravstveno osiguranje. Možda sam ja dete komunizma ali ne mogu da zamislim da bismo izbacili dete sa mog odeljenja i pustili da umre na ulici jer nema da plati lečenje. To se potpuno kosi sa svim što ja mislim. Ja to ne bih dozvolio po cenu da mi skupimo pare da ga lečimo. Na kraju mi ovde vrlo često skupljamo novac za sirotinju za hranu, odeću…  I još nešto. Ne mogu da prihvatim da će postojati samo privatni fakulteti pa će državni da propadnu i tu će da studira ne znam ko. To je ružno, mislim da to jedno društvo unazađuje. I tu zaista mislim kao Putin koji kaže da ko napadne obrazovanje Rusije je državni neprijatelj broj jedan.

 Svi sa kojima sam pričaju imaju samo reči hvale za Vas…

Ja volim ovo što radim. Ljudi to prepoznaju. Ja inače ceo život držim kučiće, mnogo ih volim. Eto interesantno je da mene kučići nikad ne napadaju. Imao sam prilike da upadne u čopor opasnih pasa ali me nikada ne napadaju. Mislim da postoji empatija. Mislim da to ljudi vide. Meni je stvarno stalo, ne pravim sebi reklamu, ali stalo mi je kad je neko u muci da mu pomognem ako mogu. Mislim da to deca prepoznaju. Skoro sam imao jednog dečaka sa autizmom koji je iz Sarajeva došao kod mene. Kad je došao seo mi je u krilo i počeo da me ljubi. Majka i baba su ostale potpuno zgranute, kažu da se to nije dogodilo nikad jer on obično vrišti na doktore. Povremeno dođem nervozan na posao… Jedanput sam u životu odbio neke pacijente, nešto sam morao da idem. I ceo dan me grizla savest. I dođem sutradan a to dete je primljeno bilo na odeljenje jer je dobilo jak napad astme. I posle kažem – eto ti nervozan a neko posle nadrlja što si ti nervozan. Ovaj posao radim dugo i još uživam. Lepo je to kad se jave ljudi. Posle poplave meni je pola kuće u Obrenovcu otišlo. Javio se jedan neverovatan broj ljudi koji mi je nudio pomoć. Nijednog do njih nisam znao. Javi se čovek i kaže – imam četvorosoban stan u Beogradu stanujte tamo koliko hoćete. I onda čoveku lepo bude… Svi mi hoćemo nepšto da ostavimo iza sebe. Kao kad su pitali Milhalkova kako je našao pare za film a on rekao da pola života radiš za ime a posle ime radi za tebe. Suština je da to što radite radite pošteno i da volite.

 Izvor: Kurir.